Foto: Aleksandar Čavić
ZAPLET 18 – Predstava “Moje pozorište” je, u stvari počela kao autorski projekat Borisa Liješevića. Ali kako vrijeme odmiče, čini mi se kao da je prerasla u naš autorski projekat, kazao je na početku priče glumac Nebojša Ilić koji glumi jednu od glavnih uloga ovog nadasve posebnog pozorišnog komada beogradskog Atelja 212, u režiji Borisa Liješevića.
-Prešla je ova predstava te neke granice nekog bavljenja samo sopstvenom biografijom i sobom, nego je otvorila prostor za to da i mi, koji smo učesnici, kroz Borisovu priču, pričamo svoje priče, a i da se publika u njima prepozna, a opet da to bude priča koju bi svako mogao iz sale da izađi da prepriča ili da ispriča i da se u njoj pronađe, kaže Ilić napomenuvši da mu je ovo jedna od najomiljenih uloga u karijeri.
-Imao sam mnogo prostora da razvijam ulogu, imao sam mnogo prostora da u nju unosim nešto od svojih iskustava, od svojih nekih materijala i tako dalje. Imao sam ogromno poverenje od Borisa Liješevića i od mojih kolega. Svih do jednog iz podele, kaže Ilić.
Ekipa je zaista fenomenalna, brižljivo izabrana. Tu su Vojin Ćetković, Ana Mandić, Branka Šelić i Bojan Žirović.
-Mi smo svi prijatelji i to su sve vrhunski glumci, umetnici i ljudi. Desila se neka srećna okolnost koja se ne dešava uvek da zajedno rade zaiste ljudi koji su stvano iskusni, koji imaju jako mnogo veština a da pri tom dele i zajednički ukus. Tako da imaju ogromno poverenje jedan od drugog. Pre svega smo svi jako veliki prijatelji. To su moji najbolјi prijatelji koji imam u životu na sceni, kaže Ilić posjeticši da se već neko vrijeme druži sa Banjalukom.
– Imao sam iskustvo da ovde moja predstava otvori prošli festival, tekst koji sam ja pisao “ Iza tih očiju” i koji sam režirao i koji se ovde igra i sada je na repertoaru. Tako da je za mene i ovaj festival bilo otkriće, i ovo mesto, i ove ljude, glumce sam poznavao uglavnom sve, a sada su postali moji prijatelji. Tako da sam ja jako vezan za ovaj prostor. Ovo doživljavam kao da sam došao kući, a ne da sam došao na neko gostavanje, kazao je Ilić.
Kada god me upitaju, ko daje više slobode, pozorište ili film uvek ću reći da pozorište daje više slobode.
Film ima svoje zakonitost i vreme. Film je skupa igračka i ona se ne dešava često. Slično je i sa televizijom. Ja sam od neko ko nije voleo kameru, ali sam uspeo da je zavolim i da je doživim kao prijatelja, ali je nekako pozorište naša prava kuća iz koja onda idemo u te divne izlete na film, ili na televiziju, rekao je Ilić.
Puno je bilo dobrih pozorišnih uloga, kazao je Nebojša Ilić, ali je među najdraže izdvojio ulogu u predstavi Čekaonica, koju je takođe režirao, Boris Liješević, Providenca, to je jedna adaptacija Čehovljevog “Ujka Vanja”, koju je režirao Egon Savin i uloga u upravo banjalučkoj publici odigranoj predstavi “Moje pozorište” Borisa Liješevića.
Na kraju, imao je Nebojša i poruku za mlade glumce, dajući im od znanja u kakav svijet ulaze:
Pa oni ulaze u surovi svet od onog u koji sam ja ulazio. Oni ulaze u svet sa manje posla, sa većim brojem škola, bar je tako u Beogradu, sa manjim manjim budžetima i sa većim imperativom da stvaru uspe. Nekako čini mi se da smo mi radili opuštenije i da smo imali utisak da možemo i da promašimo i da se to neće desti nikakvo katastrofu. Danas postoji neki imperativ uspeha, pa, eto, njima ako mogu da savetujem, ali ne bi rekao da je to savet, nego da ih podržim i da se nadam da će da uspiju i da bude uporni.
TOK TV
